Eto meni hladnog vremena :)

Published on 13:57, 11/20,2014

  Rodjen u toplim danima,ali sigurno da bih uživao dublje u hladnim. Tiha svetlost napolju koja će podržati opuštene mišiće lica,pa onda temperaturni razlog za pokrivenost vrata šalom i štit kapuljača svih oblika i nijansi mekoće ko zna kakvih materijala. Često,nepotrebnost za slušalice u ušima,jer nije toliko bučno zbog odsustva sunca. Eh,i ta nevidjena pojava,skoro kao ostvarivanje moje želje da ljudima prostruji kap diskrecije koju su zaboravili usred mentalne kulture koja je pojela svaki vid privatnosti i to ne zbog straha od otkrivanja već zbog straha da ako ostane lično možda ostane i nezapaženo od milionskog broja nepotrebnih ljudi.
 Danas ću se prošetati nasmejan,posle dugo vremena. Prijalo bi da ne sretnem nikog usput,a ako i sretnem,možda,uz malo sreće,to bude neko lice kome je srčani mišić dosegao područja uma.
 Mogao bih da skuvam čaj. Zagrejem sobe malo više,a količina odeće malo smanjim. Tiha muzika,danas nek ne bude glasne. Dohvatiti neko štivo sa ove strane uma,nek mutno ostane za tren daleko.
 Drago mi je zbog ovog ljubičastog mesta. Čeka i čuva. Greje pri sećanju i posećivanju. Možda svratim kasnije ponovo.

 


Pas de temps qui...

Published on 10:10, 12/02,2009

Sad kad zvuci kise maze taman beton ucutkujem je tupim udarcima drshke moga noza.Tek se cuje poneki mukao krik iz njenih,sada bezvazdusnih,grudi.Spazih svetlost,shh...gasi se.Vise nema svetlosti u tim ocima kao moja dusa crne.
Polako nestaje.Nestaje kao sto sam i ja nestajao u ocima zivota.Zar je nekog bilo briga?Da li je?
Gledam u svog prijatelja,i nalazim razumevanje u njegovim ocima,njegovim prokleto mirnim ocima.Nisam nikad imao prijatelja poput njega.Tih,pouzdan.Mistican i misteriozan.Mudar i neprimetljiv.
Nikad ga nisam nazvao imenom.Nikad.Samo : Prijatelju.Nikad ga nisam nazvao Mesece.
Dolazim kuci.Dolazim.Polako polako,ne zurim nigde.
Ulazim u stan.Moj stan.Haha,zar nisam bogat? Jednosoban stan,sa kupatilom i kuhinjom.Krevet na kome spavam izradjen je rucno.Tad je bilo bolje vreme,barem u pogledu finansija.No,to me ne zanima.Materija-prolaznost.Mala komoda pored kreveta,na njoj stona lampa.U cosku polica sa knjigama.Broj knjiga nepoznat i meni samom.Ili samo lazem sebe,lakse je tako.
Kako samo prija ova hladna noc.Meni je toplo.Prozor je sirom otvoren,kao i uvek,ali mi je toplo,kao i uvek.Prozor gleda u ulicu ogradjenu lipama i prelepim natrijumovim sijalicama.
Tiho je.Kad malo bolje razmislim,uvek je tiho.Cak ni to sto zivim pored samog centra grada ne menja tu cinjenicu.
Pruzam ruku poznatim putem.Pored police boca vina.Otvaram.Sklapam oci.Vino kruzi ivicama case i potanja u crni bezdan,jedini bezdan s dnom,pravim dnom.Mojim dnom.

...


...Hladno vece,veoma hladno.I kad velike gubitke snosim izazivam djavola licno da mi izadje pred oci.A onda shvatim - ja sam djavo u tom trenutku.
Na sebi imam crnu jaknu pripijenu uz telo,crne pantalone fantasticnog materijala,odlicne za kretanje,necujno kretanje.Ove noci je drugacije.Osecam.Cak je i boja prirode druga.Izlazim i ugledam staro dobro poznato lice prijatelja svog.Blistav je kao nikad do sada.Ali drugacije blistav.Predmeti i drvece,krovovi i vozila,sve je istom bojom obojeno - bojom metalne noci.Hodajuci kapne mi kap te boje na lice,no prozdrljiva koza upi odmah i kap nestade.Priroda se tesko navikla na to.Jedina me ona poznaje.Ona stvorenja,koja se nazivaju ljudima ne mogu to uociti,prazni su i jadni.Dok je moj prijatelj jedini razumeo to i prihvatio me kao bice koje nema boju.A i sta ce mi?moje oci vide vodopade u obicnoj prljavoj bari,i vide lepotu koja izgleda zapanjujuce vazdusno.
Hodam i dalje.Sapuce zemlja : Znas li kuda si krenuo?Znas li?
Naravno da znam.
Svestan sam dugo vec da je zivot samo jedno iskustvo u mom putovanju.Postoje razni delovi tog putovanja,a jedan deo je zivot.Nema zivota posle fizicke smrti.Dusa nastavi da postoji ali postoji na drugi nacin.Ne zivi.Jednom samo zivi.
"Znas li gde si posao " ?
Naravno.
Zamolicu vetar da me opusti.Prelep je.Tih i brz,kovitlac oko mene.Vetar oseca dah mog zivota.Dok su oblaci sada posvuda.Sjajno je.Molim za oluju.Oluju i dobih.
Nocas je mesec tako svetao,oblaci poput pocepane paukove mreze struje oko zuto svetlece mase...rasirio je svoje zrake praveci strele tisine.
Oci se bore,ali talasi nepobedivog mora smrtonosnog otrova u mojoj krvi razbijaju zdrav razum...
Malena bela majca bez rukava leprsa po nevidljivom vetru zakacena na mentalno koplje poslednjeg otpora mog...
olovno obojeni oblaci pobedjuju zrake svetlosti,zalutale od Meseca...
u mojoj se glavi dogadja nesto...sta??...posmatram...a sada i ucestvujem..."spoznaja" i shvatanje zivota...
on je jedno iskustvo na celom nasem putovanju koje samo sto je pocelo...nikakva reinkarnacija ne postoji...jer samo si jednom covek...samo jednom si na ovom svetu...posle ovog ide novo iskustvo...kakvo jos nasa dusa ne oseti...pred mojim ocima je slika sela moga,par kuce i veliko drvece,standardna seoska atmosfera...samo sto sada nema traga od zivota...ja sam jedini koji zaista dise ovde...uvidjam sada...ova noc je kultna...kao noci iz 1812.godine...tihe,pune mesecine...jedna zena koju nazivaju "vestica" izvodi svoje rituale...ne znam kako...ali osecao sam struju zivota te vestice koja je zivela pre 197 godina...i razumeo razumeo...to se recima ne moze opisati tako da necu ni pokusati,mogu sve pokvariti...
Poslednji korak ovog puta.Jos jednom se setih ociju moje zrtve.Da,sada joj i ime znam.Ljubav.
Sada i ja osecam hladnocu,prvi i poslednji put.Pamticu zivot,jer nikad nisam osecao vreme,nisam ziveo u vremenu.Nema vremena.Pas de temps qui...